На подручју општине Варварин биле су формиране људске заједнице још у време старчевачке културе. О начину сахрањивања најстаријих становника ових крајева закључујемо на основу некрополе која је откривена у селу Обреж. О Трибалима (Србима) као најстаријим становницима на овим просторима пишу и хеленски историчари Херодот и Тукидит (5. в. п. н. е.).

У другом веку Србија је припала Горњој Мезији, римској провинцији. На трагове Римљана упућује и насеље у селу Маскаре на локацији Бедем, затим темељи римске грађевине типа villa rustica у насељу Бачина, римски суд са дршком украшен рељефом орла са змијом у канxама пронађен у Бошњанима, затим оставе Римског новца у Варварину, оруђа, оружја, ножићи, гривне, остаци путева … За време Римљана Морава је била пловна све до Ниша, а од римског пута via militaris пут је водио у Италију и Рим, од Параћина преко Стриже, Видова, Мораве код Обрежа, Варварина, Јасике, Дренове и Медвеђе.

У VII в. Словени насељавају ове просторе и признају Византијску власт.

У средњем веку је Левач играо важну улогу у животу српске државе. Краљ Милутин се након десетогодишњег ратовања против Драгутина (1301-1311) на земљишту данашњег Орашја мири са братом и на месту помирења подиже 1321. год. манастир.

Значај Темнића  (Доњи Левач) посебно је порастао када је кнез Лазар узео Крушевац за своју престоницу.

Путни правац Крушевац-Јасика-Бошњане-Маскаре-Варварин-Катун-Обреж-Поточац-Јовац-Јагодина добио је на значају када је деспот Стеван са седиштем прешао у Београд.

Путописац Бертрандон де ла Брокијер, враћајући се 1433. год. са путовања по истоку, идући од Крушевца, прешао је на леву обалу, Западне Мораве и записао да је наишао на веома леп и добро насељен крај.

У легендама се Темнић најчешће везује за кнеза Лазара. О томе поред осталог фелик Каниц пише: “Брежуљкасто земљиште на другој страни Каленићке реке зове се Темнић, а своје име добило је према предању, тако што је кнез Лазар, обилазећи своје руднике на висовима Јухора, видео тај предео обавијен густом маглом и узвикнуо: – Ала је тамнић”…

Име Варварин помиње се први пут у XV в. Године 1473. за време Ђурађа Бранковића, војсковођа мађарског краља Стигмунда, Јован Марсони, допрео је до Сталаћа и Крушевца, разбио турску војску, запалио Крушевац и турску флотилу код Сталаћа и повукао се на просторе око Варварина.

Назив Варварин појављује се у Кочиној крајни са записима са краја XVIII века.

Село Варварин настало је саставцима Западне и Јужне Мораве и помиње се у XVIII в. као Бела Црква са 8 домова. Ото Фердинад Дубислав племенити Пирх у свом делу “Путовање по Србији године 1829.”, описује место поред реке Мораве са именом Варварин, у коме су куће покривене ћеремидом.

Године 1824. подигнута је црква, коју помиње Јоаким Вујић као Бела Црква.

Почетком XIX в. у време Карађорђа, кнежевина Србија је била подељена у нахије. Варварин и насеља око Варварина припадали су Јагодинској нахији, која је била подељена на Горњи и Доњи Левач.

У то време 1810. год., на варваринском пољу код места “саставци” одиграла се чувена битка измећу Карађорђа и руске војске са једне стране и турске војске коју је  Куршид паша покренуо са југа и пошао на Србију. Српску војску је предводио Станоје Главаш, а руску војску гроф Орурк. Победила је српска војска.

Коначно ослобођење наступило је после II српског устанка. Под кнез Милошем ови крајеви-округ Темнић, обухватао је сва села Поморавља, Левач, територију до Крагујевца.

Касније је округ Темнић подељен на срезове Белички, Темнићки и левачки са центрима у Јагодини за Белички срез, Варварин за Темнићки и Рековац за Левачки срез.

Напредак читаве области настаје од времена када Варварин постаје среско место. Темнићки срез је имао 43 насеља и 22506 становника. Једна црква опслуживала је 3751 становника, а једна школа долазила је на 2250 житеља. У то време Темнићки срез је имао 10 школа и 6 цркава.

Насеља су се интензивно развијала после ослобађања ових крајева од Турака. Миграцијом је становништво из јужних крајева земље која је била под Турцима, крчећи шуме насељавала ове области.

Становништво се искључиво бавило пољопривредом и сточарством. Занати су се упражњавали само у домену кућних потреба. Са развојем насеља развијале су се и друге потребе, тако да су поред важнијих друмова (према Јагодини и Крагујевцу) отваране механе са шталама за коње, разне трговине у којима су се продавале основне намирнице.

Варварин је као центар среза добио многе установе као: среску управу, суд, нижу гимназију (4 разреда), пошту и др.

Карактеристика насеља у области Темнић је да су она често расељавана и ново формирана. Ова померања вршена су из више разлога. Велике поплаве река Велике и Западне Мораве утицале су на пресељења насеља на сигурније просторе, уједно Мораве су често мењале свој ток. Сва насеља у области Темнић била су на левој обали река, које су чиниле источну границу. Године 1886. приликом велике поплаве, воде Велике Мораве пробиле су ново корито и том приликом уништиле старо село Катун. Већи део становника саградио је своје домове на левој обали реке, а много мањи број остао је у оквиру старог села. 1905. год. Старо село сада на десној обали реке добило је назив Доњи Катун, а новоформирано село на левој обали Горњи Катун.

Остала села Бошњане, Обреж као и село Варварин померена су такође због великих поплава Мораве.

У планинском делу су померена многа насеља , или су се формирала као нова и то: Избеница, Суваја, Мала Крушевица, Средњи и Горњи Крчин и Мареново.

У првом светском рату подручје Темнића после повлачења српске војске окупирали су аустроугарске и бугарске трупе.

Привредни развој у међуратном периоду овог подручја текао је врло споро. Становништво се и даље бавило земљорадњом и сточарством на малим поседима.

Послератни развој, после Другог светског рата, општине Варварин карактерише демографски и привредни раст, што представља резултат спонтаних појединачних активности, нарочито активности становништва да се отргне од заосталости. У Варварину је извршена концентрација становништва, привреде и друштвене делатности.

Културно-историјски споменици

На територији општине Варварин, према досадашњим истраживањима, нема непокретних културних добара од међународног и националног значаја, али постоји велики број разноврсних културних добара регионалног и локалног значаја. Ови остаци објеката градитељске баштине на територији општине заступљени су из свих историјских периода — праисторије, антике, средњег века и новог века. Праисторијски период

• Ђерђелин — некропола
• Келтски град на Јухору
• Пољанка
• Селиште — праисторијско насеље
• Селиште — некропола
• Горњи Катун — некропола

Антички период

• Ђерђелин — грађевински материјал из римског периода
• Маскаре — остаци римског утврђења
• Селиште — остаци римске грађевине

Средњи век

• Бачина — средњовековни надгробни споменици
• Обронци Јухора изнад Пајковца — остаци средњовековног утврђења
• Црква у Орашју
• Виденовац код Избенице — остаци грађевине
• Маскаре — некропола
• Залоговац — стари друм

Период 16 — 18. века

• Гробља са надгробним споменицима у Залоговцу, Орашју и на Селишту

Период 19 — 20. века

• Црква Успења Св. Богородице и гробље у Варварину
• Црква Св Јована у Орашју
• Црква Св. Николе у Бачини
• Црква Св. Петке у Пајковцу
• Црква Св. Илије у Обрежу
• Црква Св. Богородице у Карановцу (Доњи Крчин)
• Црква у Парцану
• Капела у Виденовцу код Избенице
• Кнежева воденица — објекат народног градитељства на Каленићкој реци код Варварина

Више споменика и спомен обележја, стављено је одлукама СО Варварин у статус заштите:

• Споменик грофу Орурку (Селиште, на ушћу Западне и Јужне Мораве);
• Споменик Јови Курсули у Варварину;
• Споменици изгинулим у ратовима 1912-1918. у Варварину и Село Варварину, Маскару, Бошњану и Доњем Катуну;
• Споменици изгинулим у НОБ 1941-1945. у Варварину и Село Варварину, Доњем Катуну, Бачини, Орашју, Тољевцу, Карановцу, Малој Крушевици, Парцану и Залоговцу;
• Споменици изгинулим у Првом и Другом светском рату у Село Варварину, Обрежу, Избеници и Доњем Крчину;
• Спомен плоче у Варварину — град, Маскарама, Бошњану, Доњем Катуну, Обрежу, Бачини, Орашју, Церници, Доњем Крчину, Горњем Крчину, Карановцу и Залоговцу;
• Спомен чесме у Обрежу, Карановцу, Малој Крушевици и Парцану;
• Запис (храст у Бошњану).

За разлику од материјалне, традиционална духовна етно-култура на територији општине нешто је боље очувана, посебно у обичајима и фолклору. У граду Варварину се двапут годишње одржавају вашари — 12. јула (Петровдан) и 28. августа (Велика Госпојина). Посебно је значајан августовски вашар, с обзиром да је истог дана слава манастира Каленић и почетак манифестације „Прођох Левач прођох Шумадију“.